“Znam da znaš. Nisi to htjela, ali osvojila si moje srce. Nisam se ni trudio to sakriti.
Ti nemaš što sakriti. Tvoje je srce već ispunjenio bez mene. Za mene nema mjesta do kraja ovog vremena. Ovo nije naše vrijeme, čini se.
Ali ja volim tvoje ispunjeno srce. Meni ne treba tvoje ranjeno i uznemireno srce da bi se osjećao voljenijim. Kakva bi to bila ljubav kad bi želio gmizati tvojim ranama i u tvoj krvotok ući kao infuzija neke izgubljene stvarnosti. Ja nisam iscjelitelj tvog srca, ja sam njegov čuvar. Da bude sretno ispunjeno, kako i jest.
Molio sam za tebe rano jutros dok su već zaboravljene ptice pjevice oslikavale zoru živahnijih boja. Molio sam za tvoju radost.
Ljubio sam ti duhovne rane. Tiho i meko dok spavaš, da poljupci ne uznemire tvoje srce.
U njemu se združene duše raduju, a moja je ionako skitnica i lutalica. Priznajem ti, volio bi znati kako je biti u tvom srcu.
Ali ne po cijenu tereta za tvoju dušu …
Svanut će ti neka predivna zora. Htjet ćeš je naslikati. Sve najljepše od svijeta će se naći pod tvojim kistom. Nećeš ni znati da su neke živahne radosti oko tebe rođene radi mene. Mazit ćeš me kistom i nanositi na svoje nevinije platno. Bit ću dio tvoga oka. Bit ću dio tvoje slike.
Zar je voljeti grijeh?
Molio sam Gospoda da mi bude dozvoljeno biti uz tebe. Da mi dozvoli da najbolje od sebe posvetim tebi. I da nitko ne zna za to.
A ponekad ni ti. Ne želim da mi se zahvaljuješ. Ne želim da me poželiš nagraditi. Ne želim da poželiš. Ne želim da poželim. Želim da si sretna.
Rekla si mi da si sretna. Ja nisam dio te sreće, ali moje srce se raduje. Ne mogu te ljubiti već ljubljenu. Ali u mojoj mašti mogu baš sve. A u tvojoj zbilji, mogu ljubiti one rane koje nitko ne vidi. Ako je tako, neka budu moje i jedino naše što imamo.
Naše. Ne postoji naše.
Postoji moje.
Dovoljno veliko za dvoje.
Kad nemaš gdje, sve je tvoje…”
